У срцу комплекса Шарганска осмица налази се ресторан домаће кухиње. У амбијенту који оличава спој са природом а то су дрвени столови, видљиве дрвене греде и остали украси, камин и башта окружена зеленилом у којој се чује жуборење воде и осећа примамљив мирис дворишне фуруне и роштиља, човек се заиста осећа као код куће.
Јеловник ресторана се састоји од традиционалних локалних специјалитета.
-Када је о специјалитетима у нашим ресторанима на „Шарганској осмици“ реч, то су све јела националне и домаћа кухиње. Чувени смо по телетини и јагњећем печењу испод сача, који са домаћим специјалитетима за предјело и дивним мирисом роштиља, чине угоститељску понуду Музејско-туристичког комплекса „Шарганска осмица“ правим јединственим и врхунским кулинарским доживљајем, – каже Небојша Младеновић, саветник за туризам и угоститељство у Медија центру „Инфраструктуре железнице Србије“.
У ресторану се служе домаћи хлеб и пецива која се овде праве на старински традиционалан начин, а посебност чине руком развлачена такозвана сукана пита, уштипци и лепиње.
Један од специјалитета који се служи је и чувена ужичка комплет лепиња.
Састојци за овај рецепт су осим меке домаће лепиње, још и кајмак, јаје и претоп од јагњећег печења. Лепиња се засече и доњи удубљени део лепиње се премаже мућеним јајетом и ужичким кајмаком, запече се десет минута, и на крају се прелије топлим јагњећим претопом. Ово је место где гост налази окрепљење уз укусе и мирисе домаће кухиње и може да крене даље у разгледање краја или вожњу Носталгијом.
Али, осим главног ресторана, на одмор и окрепљење мислило се и планирало дуж целе трасе Шарганске осмице на којој се налазе угоститељски капацитети, са понудом националне кухиње и освежајућих пића.
На 700 м надморске висине, возом се стиже у станицу Јатаре, позната као укрсна станица која носи назив по турској речи „јатара“ што значи стара кућа, али и по птицама које су се овде јатариле, скупљале у јата и летеле ка југу. У позадини станице се налази висока стена низ коју се спуста водопад, а уз стену је изграђено 88 степеника којима се може попети до врха где се налази видиковац Орлово гнездо. Број 88 симболизују пругу која вијуга и сече се у једној тачки формирајуци чувену Шарганску осмицу.
У овој, можда и најлепшој станици, приспели путници на паузи вожње возом могу се окрепити. И овде их дочекују укуси домаће кухиње, али и могућност да се укусне мекане лепиње нафиловане пршутом и кајмаком и домаћим парадајзом понесу и презалогаје у возу који настаља пут.
На станици Шарган Витаси, која се налази на 800 м надморске висине, одакле се воз враћа ка станици Мокра Гора натраг истом трасом, налази се бифе са освежавајучим пићима и сладоледом. Име Шарган је добила по змијама шаркама, а најлепша је у јесен када је прекрије шаренило јесењег лишћа. У амбијенту шаролике природе, путници се могу освежити на паузи док се локомотива припреми за вожњу назад.
Са колико посвећености, љубави и креативности је осмишљено и направљено ово место, комплекс Шарганска осмица, сведочи још један куриозитет – сала затвореног типа, чији зидови су украшени неуморном мокрогорском руком мајстова дуборесца Миладина Лекића, представама које чине историјску разгледницу Мокре Горе.
Ово је сала затвореног типа коју могу користити најављене групе за састанке, радионице или семинаре, али која служи и за организацију наменских вечера, ручкова и сличних послужења. Централни део овог дубореза чини визија коју је по предању испричао Митар Тарабић проти Захарију, а он забележио крајем 19-ог века када пруга још није ни постојала, а говори о далекој будућности, да ће проћи много година када ће се људи опет сетити гвозденог пута, али да њим више неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве, одморишта и уживања.
Ту је читава историја краја, од новчића са ликом Тиберија, римског императора који је пронађен у лековитим изборима Беле Воде, преко представа из доба турског зулума и Марка Краљевића који се по предању баш на Мокрој Гори окушавао с Турцима својом топузином па се и један део Мокре Горе данас зове Марково поље, преко збегова, приче о Костреш харамбаши који је штитио локално становништво од турског зулума. Представљена је и црква у Кршању из 13. века. а постоји писани траг о преписивање црквених књига у тој цркви из 1602. године.
Потом представе причају историју настанка пруге, па чак и приказом, како су жене ставиле црне мараме у знак жалости што Ћира одлази. Мештани кажу да је заиста тако и било, цело село је плакало за Ћиром, јер је то била једина веза Мокре Горе са другим крајевима земље.
Воз је за мештане овог краја симболизовао живот, и кроз историју представљао почетак нечег новог и напредног. У овом сату су записани сви значајни датуми који се везују за Мокру Гору, али су казаљке намерно заустављенена 10 минута до 12 да симболизују време које тек долази, да се са идејама и градњом не треба стати.
Сведоци смо да се реконструкција пруге наставља са њом и цео овај јединствени комплекс који пружа путницима, намерницима и пролазницима, угођај за сва чула. Уз опуштање и уживање, без напора понесе се као прилог уз оброк и историјски час.
