-И док и ове године изнова пред осми март размишљам о томе где смо као жене данас, кроз мисли ми провејава реченица Савке Суботић с почетка 20. века „… слободу пак није природа ускратила женскињи, него мушкарац. Они су правом јачег на кућу ограничили делокруг жене. Иста та Савка, истакнута својом упорношћу у борби за права жена, записивала је и народне обичаје са ових поднебља, те у једном тексту каже: мушко новорођенче отац три пута дигне у вис, а женско спушта на земљу да би била потпора кући, која не стоји на земљи него на жени, – наводи се у изјави потпредседнице Владе Србије и председнице Координационог тела за родну равноправност проф.др Зоране Михајловић, поводом обележавања 8. марта – Међународног дана жене.
Размишљајући о осмом марту, не могу да се не сетим и једне Драге Дејановић, наше прве феминисткиње и списатељице која се још средином 19. века залагала за еманципацију жена на овим просторима, сматрајући да је образовање жена кључно у том процесу.
Не могу а да не помислим на сестре Нинковић, Милицу и Анку, које су се снажно залагале за родну равноправност и еманципацију жена, оспораване и под претњом да буду протеране из земље, спас су нашле у удаји.
А како да заборавимо једну Драгу Љочић, која се кроз читаву каријеру храбро и неуморно борила против неправде и ниподаштавања само због тога што је жена. Или једну Kсенију Атанасијевић, прву жену са титулом доктора наука, Соју Јовановић, прву редитељку, Милеву Марић, Милену Павловић Барили, Милунку Савић… Низ је дугачак, – истиче Михајловићева.
Према њеним речима, порука је јасна. „Сваки пут када вам кажу да нешто не можете, када вас ниподаштавају само зато јер сте жена, када вас питају зашто се (још) нисте удале и када планирате да рађате, зашто носите мрежасте чарапе… када крену да вам непристојно машу женским вешом испред лица, да вам прете гепековањем или да вас ућуткују увредама, сетите се сваке од ових жена. Јер оне нам поручују да смо способне за више и боље, да можемо да остваримо све што пожелимо!“
„Јер, жене јесу и мајке и сестре и пријатељице и сараднице. Жене не траже никаква посебна права, већ само оно што имају и мушкарци – једнаке могућности. Жене само траже исте услове – да праве изборе, да буду једнако плаћене, да имају једнаке шансе за напредовање. То није питање никаквих прохтева то је питање људских права, јер женска права су људска права.
И док о томе не будемо отворено говорили и док то не будемо преносили и нерођеној деци, дечацима и девојчицама у вртићима и школама, док не будему културу ненасиља неговали у породици и на јавном месту, патићемо сви. И ми жене које крчимо пут генерацијама које долазе и оне жене које се плаше да на тај пут кроче. Али патиће и мушкарци, јер су заборављени у тој борби за равноправно друштво у којем све грађанке и грађани имају једнаке услове, јер без тога нам нема развоја ни просперитета, – изјавила је Зорана Михајловић, потпредседница српске Владе и председница Координационог тела за родну равноправност, и поручила:
-Само заједно, и мушкарци и жене, можемо створити модерно друштво и заједницу за генерације које долазе.
Историјски гледано, српске железнице су увек биле носилац промена у друштву и држави, када су положај, место и улога жене у питању.
Прва жена била је ангажована на српским железницама још 1890. године. Била је то Даница Васиљевић, која је тада радила на пословима телеграфисте. Првих година на српским пругама није било жена, да би им то право било омогућено на основу рада у државним службама тек двадесет година након што је Даница Васиљевић ангажована као телеграфиста.