У овој монографији изнети су подаци и аргументи који указују на то да је развој железнице непосредно допринео да се овај град од седишта ситне занатско-трговачке фирме убрзо развије у значајни индустријски центар у Србији.
Идеја за писањем „Века железнице у Краљеву“, према речима аутора, потекла је са некадањег радног места. У једном периоду живота, током своје радне каријере Милан је обављао функцију генералног директора у предузећу „Јасен“, чија је делатност била усмерена на индустрију намештаја. Да би се одговорило на огромне потребе иностраног тржишта за робом коју је дистрибуирао Јасен, издата је наредба за повећањем извозних капацитета, што је резултирало развојем одличне сарадње са железничким чвором у Краљеву, који је имао задатак да благовремено и уредно обезбеђује вагоне за транспорт робе.
Извор инспирације аутор је пронашао у виђењу железнице каква је била пре, као и каснијим периодом када је она практично у потпуности оронула. У жељи да очува успомену на железницу каква је некада била, дошао је на идеју да напише ово дело, с циљем да отргне од заборава све што је до сада учињено да се она одржи и даље развија.
Према речима др Матијевића, главни циљ јесте да се читањем овог књижевног издања код железничара створи подстицај за исписивањем још бољег и квалитетнијег садржаја на ову тему, а пре свега млађим генерацијама понуди директан изазов, јер како сматра, српске железнице то заслужују, а посебно железница у Краљеву.
Аутор се посебно осврнуо на изузетну улогу коју је краљевачка железница имала у ратовима из прошлог века, а посебан значај придао је железници током балканског ратовања, говорећи о Дринској дивизији и њеним подвизима.
Матијевић пише и о некадашњој Државној железничкој радионици у коју су долазили железничари из свих могућих делова земље током Другог светског рата. Посебна пажња усмерена је према железничарима тога времена и црној ратној статистици, према којој је велики број железничара настрадао, како би Немачка војска, према ставу аутора, на тај начин бацила на колена радни потенцијал града на Ибру. На самом почетку Другог светског рата у Краљеву је укупно стрељано 179 железничара из ложионице, 203 са железничке станице и 49 из секција за одржавање пруга узаног и нормалног колосека, да би се већ до 1941. године тај број се попео до 450 настрадалих.
Аутор читаоцима скреће пажњу на још једну историјски битну, а веома занимљиву чињеницу да је Железница Србије позната од давнина по томе што је имала одличне високошколоване кадрове. Тако је још краљ Милан из државног буџета издвојио новац, који је искористио за стипендирање железничара, пославши их на учење заната у иностранство. Интересантно је да су се нудили Аустрија, Француска и Италија, али да је краљ своје студенте железнице послао у Белгију, јер је у то време та земља имала најбољу железничку мрежу, а по својој величини је била слична Србији.
Др Матијевић истиче да је железничко друштво у Краљеву гајило снажну визију и да је од првог дана изградње, железница доживела своје златне тренутке. Стварање железнице у Краљеву почело је планирањем, а затим и изградњом капацитета. За изградњу пруга биле су задужене железничке секције, које су је градиле по етапама. Гомила народа би се свакодневно окупљала да прати радове и ужива у том призору. Завршетком пруге уследило је трасирање, а затим коначна изградња прве железничке станице и ложионице за узани колосек 1909. године. Захваљујући њој изграђена је прва Државна железничка радионица у овом граду, као и Фабрика вагона и металних конструкција у Крушевцу. На тај начин Железница Краљева је од првих дана свог постојања успостављала нове привредне контакте, развијала друге градове и повезивала људе из различитих и најудаљенијих крајева.
Свој успон доживљава после Другог светског рата, када Државна железничка радионица од тадашње власти добија први задатак да поправи железничке мостове, како би саобраћај што пре био успостављен. У том периоду по завршетку Другог светског рата, железница у Краљеву издигла се из пепела, када су бројни путеви били разорени, путничка возила уништена, а народ осиромашен и доведен до ивице постојања.
Дуго након тога краљевачка железница уздизала се у превозу путника и транспорту робе.
Др Матијевић посебну пажњу скреће на младе и будуће железничаре Србије, поручујући им да се поносе својим радом у железници, јер је то привредна делатност, која ће им засигурно донети велике резултате.
Аутор овог значајног књижевног дела у локалној заједници познат је као дугогодишњи протагониста привредног, друштвеног и спортског живота, који је иза себе оставио више од 20 објављених књижевних дела. По струци је дипломирани економиста, а највећи део свог радног века провоео је у привреди.
Осим аутора, издавач монографије је и Историјски архив Краљева.