Након прве изграђене пруге у свету 1825. године у Великој Британији, на релацији Стоктон – Дарлингтон, даље су се градиле у Француској (22 километра, 1828. године), САД (1828.), Немачкој (1835.), Белгији (1836.), Аустрији (1837.), Русији (1838.), Италији и Холандији (1839.), Швајцарској и Данској (1845.).
Са својих 243 километра пруга Краљевина Србија је на тај начин ушла у малобројно друштво држава које су крајем деветнаестог века имале изграђену железницу, као најсавременији вид превоза тога доба. Развој и коришћење железничких пруга у том периоду било је од непроцењиве вредности, а према тадашњим проценама превоз роба железницом био је четири пута јефтинији у односу на традиционалне начине транспорта.
Идеја о првој прузи у Србији започела је непуне две деценије раније, када је француски инжењер Кис урадио прво трасирање пруге од Београда до Алексинца и предложио да се будућа пруга гради од страног капитала. Српска влада је прихватила предлог и започела преговоре са заинтересованим компанијама.
Турска је желела да будућа траса пруге заобиђе Србије, док је Аустро – Угарска понудила помоћ у посредовању код Турске и тражењу финансијера за прву пругу у Србији.
Колико се придавао значај градњи прве железничке пруге у тадашњој Кнежевини Србији сведочи и говор кнеза Милана на седници Скупштине у Крагујевцу 1873. године: „Ми сви осећамо да је ово једно од животних питања за нашу отаџбину и сви увиђамо да се оно мора што скорије привести к решавању“.
На Скупштини Кнежевине Србије 15. марта 1875. године донет је указ којим се доноси одлука да ће се изградити железница од Београда до Алексинца и то долином Топчидера, Кубуршнице, Јасенице и Мораве, те преко Јагодине, Ћуприје, Параћина и Делиграда до Алексинца. Уследио је рат Србије са Турском (1876.) и Турске са Русијом (1877.), па се питање железничког саобраћаја привремено одложило.
На Берлинском конгресу 1878. усвојена је Конвенција између Србије и Аустро – Угарске. Овом Конвенцијом Србија се обавезала да ће изградити пругу, а Аустро – Угарска да ће повезати своју железничку мрежу са новом српском пругом. Дат је и рок за изградњу и повезивање две железничке мреже – 15. јун 1880. године, а повезивање је требало да буде остварено мостом на Сави. Конвенцијом је одређена и ширина колосека, врста вучних и вучених средстава, те најмања брзина, најмањи број возова, као и одредбе о мосту, станици и царини.
Станица Београд, поглед с колосека, 1884 – 85. године
Фебруара 1881. године Србија је потписала Конвенцију са друштвом Федерална унија из Париза за градњу пруге Београд- Ниш и даље до Врања. Јуна исте године започела је градња прве српске железнице, када је кнез Милан три пута сребрним будаком ударио у земљу у близини данашње петље „Мостар“ у Београду.
Нажалост Генерална унија је почетком 1882. године пала под стечај што је зауставило радове. Решење је ипак убрзо пронађено укључењем новог друштва – „Народни контоар за есконт“, које је преузело обавезе Генералне уније што је довело до наставка радова. Упоредо са радовима на новој прузи, велика пажња поклањала се школовању железничара, прво у Србији, а потом и усавршавању највише у Белгији, али и у Италији, Аустро- Угарској и Чешкој.
Коначно је пруга била завршена и први свечани воз кренуо је из Београда 4. септембра 1884. године по новом календару према Нишу. Претходно је у 8.00 сати одржaна Божија служба на Железничкој станици. Било је присутно у две композиције око 200 гостију, осим домаћина и странаца из Пеште, Беча и Париза који су били смештени у првом возу. Обе композиције су имале по девет вагона, а испраћене су уз топовске салве и повике окупљених грађана.
Током проласка кроз станице хроничари су забележили да су композиције свуде дочекиване са одушевљењем,уз песму, прангије и музику. На станици у Лапову гостима је понуђен ручак, а композиције су стигле у Ниш у 17,25 часова. У 20 часова одржан је банкет, да би сутрадан у 5,30 часова воз са путницима кренуо назад за Београд.
Интересантно да првим свечаним возом за Ниш није отпутовао и краљ Милан, који је три дана раније отпутовао за Беч преко новог моста на Сави.
Прва редовна композиција кренула је по новом календару ујутро 15. септембтра 1884. године из Београда и после 21 станице на којима се воз заустављао и пређена 243,5 киломатара стигла у Ниш. Путовање је трајало 8,15 часова, а локомотива је на шест успутних места узимала воду.
Само три године по изградњи прве пруге у тадашњој Србији набављене се две серије локомотива из Немачке и Француске, које су омогућиле вучу возова Оријент експреса, тако да се Србија и на овај начин укључила у савремене железничке токове.
Све до 03. јуна 1889. године управу над српском железницом имало је француско акционарско друштво, да би од тог дана она прешла у државне руке. Тада су Српске државне железнице имале 21 локомотиву, 127 путничких и чак 702 теретна вагона, а мрежа пруга за пет година је нарасла више него двоструко – 532 километра пруге.
Возови су саобраћали и на пругама Лапово – Крагујевац, Смедерево – Велика Плана, Ниш – Ристовац – граница са Турском, Ниш – граница са Бугарском, као и на прузи Београд – Савски мост и даље према Аустро- Угарској.
До 1914. године у Србији је изграђено 700 километара пруге нормалног колосека и 600 километара пруге узаног колосека.
