У време ванредног стања у Србији због пандемије вируса КОВИД 19 и свакодневне борбе да се спречи даље ширење корона вируса и сачувају људски животи, на данашњи дан, 12. априла, треба се подсетити на још једну трагедију која је пре 21 годину задесила нашу земљу. Да се не заборави.
Током НАТО бомбардовања Србије и тадашње СР Југославије, 12. априла 1999. године, у 11.40 сати, НАТО авијација гранатирала је међународни експресни воз бој 393, који је саобраћао из Ниша за Ристовац, на релацији Београд – Ниш – Скопље. Међународни путнички воз гађан је ракетама приликом преласка преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клисури. Од четири пројектила, два су погодила друмски мост, а воз препун путника погођен је са два пројектила. Догодило се то на други дан православног васкрса.
Према званичним подацима погинуло је 15 и повређено 44 лица, а међу настрадалима је било и деце. Невино страдали грађани којих ћемо се увек достојанствено сећати. Тачан број погинулих у возу никада није утврђен, али се претпоставља да их је било више од педесет.
Међу погинулима у возу била су и двојица железничара, радника тадашњег ЖТП „Београд“. Животе су изгубили као кондуктер на радном задатку Зоран Јовановић, а као путник у возу кондуктер Петар Младеновић.
Сваке године на данашњи дан крај Грделичког моста одржавао се комеморативни скуп, у знак сећања на невине жртве агресије на нашу земљу. Тачно у 11.40 сати воз би се зауставио испред Грделичког моста, како би се одала почаст палим жртвама. Ове године због ванредне ситуације комеморативни скуп није организован. Али, и у таквим околностима треба се подсетити трагедије која се на данашњи дан пре 21 годину догодила, и речи на спомен обележју постављеном крај железничког моста у знак сећања на невине жртве у бомбардованом путничком возу: „Не треба се бојати људи, већ нељудског међу њима.“
Током НАТО агресије на Србију и тадашњу СР Југославију, која је почела 24. марта 1999. године и свакодневног бомбардовања наше земље и становништва, српске железнице нападнуте су 210 пута, на приближно 160 места, а том приликом оштећено је око 310 објеката и постројења железнице у Србији.
На удару пројектила била су 32 железничка моста, од којих је 18 било срушено или у потпуности онеспособљено за саобраћај. Поред тога, на 54 места биле су разорене пруге, затим 10 надвожњака, четири тунела, 55 станичних зграда и објеката, контактна мрежа на 38 места, телефонско-телеграфски уређаји на 30 места, сигнално-сигурносни уређаји на 14 места, бомбама је погођено и шест вазних средстава, а било је и 65 различитих других разарања. Оштећено је било или уништено око 50 километара колосека.
Комисија за процену ратне штете тадашњег ЖТП „Београд“ проценила је да је укупна ратна штета коју су српске железнице претрпеле током НАТО агресије око 1,7 милијарди тадашњих немачких марака, од чега је директна ратна штета износила 448,5 милиона немачких марака.
Током НАТО агресије, поред двојице железничара у бомбардованом возу, погинуло је још девет радника, односно укупно једанаест радника тадашњег ЖТП „Београд“. Први је погинуо Видоје Томић, чувар пруге у месту Штрпци, покушавши да од минирања одбрани барску пругу од припадника тадашњег „СФОР-а“. Бранећи отаџбину животе су дали: Велимир Ћировић, пословођа деонице Контакна мрежа Лапово, Милосав Јошовић, маневриста у станици Краљево, Зоран Дилпарић, телеграфиста у Краљеву, Бојан Балтић, пружни радник у Рашки, Драган Недељковић, конобар „Желтуриста“ у Нишу, Драган Миленковић, електромеханичар у Секцији за одржавање возних средстава Косово Поље, Драган Станковић, радник Неге кола Косово Поље и Владица Јеремић, електромеханичар у Секцији за одржавање возних средстава Косово Поље.
Да се не заборави.