У време почетка експанзија железничког саобраћаја, у Србији се дешавају устанци, буне и политичка борба са Високом Портом.
Упркос томе, интересовање за железницу у Србији појавило се доста рано, свега 12,13 година после пуштања у саобраћај прве пруге у свету. Схватање значаја изградње железнице јавља се за време књаза Милоша Обреновића, али ће се до изградње прве пруге на територији тадашње Србије: Београд – Ниш, сачекати до 1878. године и времена владавине краља Милана Обреновића.
Све је почело када је Србија призната као суверена држава, 1878. године на Берлинском когресу, када је закључена конвенција између Србије и Аустро–Угарске, по којој се Србија обавезала да изгради пругу од Београда са краковима до аустријске, бугарске и турске границе, а Аустро-Угарска да обезбеди везу Будимпеште са границом Србије на Сави код Београда.
То је био почетак остварењa вишедеценијског сна о повезивању Србије са Европом и Оријентом.
Редовни железнички саобраћај у Србији отпочео је 15. септембра 1884. године, да би две године касније, железничком саобраћају придодати кракови према Лесковцу, Врању, Пироту, Белој Паланци и Димитровграду.
У јесен 1915. год. извршена је Велика инвазија три Царевине након које је Србија била окупирана. Из војно стратешких разлога, у пролеће 1916. окупационе власти су отпочеле радове на изградњи пруге Вардиште – Ужице.
Аустроугарски инжењери на челу са Хугом Кајнцлом изградили су првих 9 км све до подножја Шаргана, али управо ту настаје проблем када је требало савладати масив. Копајући тунел испод брда Будим десила се велика несрећа у којој је затрпана цела смена од 200 радника, италијанских и руских заробљеника, након чега су радови на прузи прекинути.
Одмах након рата, у пролеће 1919. године, Министарство саобраћаја је донело одлуку да се настави градња пруге Ужице – Вардиште, међутим поново наступају проблеми у савладавању Шаргана. Тада је проблем решен чувеном “Шарганском осмицом”.
Пруга преко Мокре Горе, Јатаре и кроз планински масив Шарган грађена у периоду од 1921 – 1925. године током чега је било доста проблема, не само у савладавању природних препрека већ и банкрота изводјача, да би1923. тадашњи министар саобраћаја основао одбор који је завршио радове на траси дугој 22,8 км, од Ужица долином реке Ђетиње све до Шаргана. Од станице Шарган-Витаси до Котромана, инжењери су упешно решили висинску разлику тунелима са максималним успоном пруге од 18 промила.
Пруга је полазила из Ужица са 404 метара надмосрке висине, а највећу висину је имала у најдужем шарганском вододелничком тунелу – 808 м надморске висине, да би се на Јатарама спустила на 701 м, у Мокрој Гори 567 м. Траса је свеукупнно била дуга 57,9 км, а свечано је пуштена у саобраћај 25. јануара 1925. године.
Воз је пругом саобраћао пуних 49 година, од Ужица, преко Шарганског превоја према Вишеграду и даље према Дубровнику и био битна спона са Јадранским морем.
Данас, обновљеном деоницом ове пруге у дужини од 15,5 км, од Мокре Горе до Шарган Витаса саобраћа музејско-туристички воз „Носталгија” којим годишње пропутује преко 300 000 домаћих и страних туриста због јединствене атракције коју ова траса пружа и припада култури сећања на дан када је пуштен у саобраћај први парни воз у западној Србији, јединствен по својој челичној, “Шарганској” осмици.