-Пруге су ту да нас одведу у неке нове животе, оне нас враћају кући, маме на авантуру, дозивају успомене. Знају бити предуге када некога чекамо, предалеке када некуда журимо, некима су судбоносне, другима свакодневне. Баш овом пругом наш Бојан Лучић јутром одлази на посао, а ми њом завршавамо овогодишњи и крећемо у нови круг путовања по нашој најлепшој Србији, написано је у објави на инстаграму buducnostsrbijeav.
Бојан Лучић, аутор ове фотографије инспирисане железницом, каже да га пруга увек асоцира на детињство и путовања.
-Сваког јутра у 06:45часова крећем на посао. Прелазим преко пруге и угледам невероватан призор рађања сунца, извадим телефон и усликам фотографију. То је био један спонтан тренутак, али онај тренутак када се нађете на правом месту у право време. Природа често игра против вас, али постоје тренуци када игра за вас и управо тај тренутак треба искористити. Ја сам га искористио и управо та фотографија ме је довела да будем један од аутора који ће примити награду у Палати Србије од председника републике Србије Александа Вучића, рекао је Лучић.
– Одабрао сам мотив пруге, јер ме пруга увек асоцира детињство, на бескрајна путовања са мајком док смо се констатно селили из места у место, али и посете породици којима сам се радовао и био нестрпљив када ће воз да наиђе. За мене су пруге увек биле симбол повезивања са удаљеним местима где су нам породица и пријатељи живели и управо тим пругама смо долазили до њих, казао је Лучић и истакао:
-Нисам победник, али понекад није важно коју сте награду освојили, важно је докле сте стигли захваљујући вашој упорности, раду и труду. Одавно сам запазио да успешни људи ретко седе и чекају да им се ствари дешавају. Они изађу и десе се стварима. Успех треба да се мери не толико наградом која је освојена, већ препрекама које смо морали да савладамо да би дошли до успеха.
Бојан Лучић је рођен у Београду 1986. године. Тренутно је запослен у Лозници у Канцеларији за младе као координатор. На том радном месту ради 13. година. Поред тога бави се фотографијом и дизајном. Пореклом je из Сарајева, где је провео детињство до рата. Имао је пет година када је са мајком избегао најпре у Београд, а затим у Немачку.У Лозницу се враћа 1997. године.
– Рођаци су нам помогли да пронађемо старију кућу близу Лознице, у Липничком Шору где смо се населили. Ту настаје моје интересовање за фотографију. Сваког дана после школе и завршених домаћих задатака, одлазио бих бициклом до реке Дрине која се налази у непосредној близини, фотографисао бих чамце, пецароше и заласке сунца па и дивље животиње уколико ми се посрећи. Тада сам имао фотоапарат на филм, па је било изазовно одабрати кадар који ћу усликати. Често сам штедео новац од ужине како бих могао да купим филм за фотоапарат. Тада нисам ни сањао да ћу некада да се бавим професионално фотографијом и да ће мој рад бити препознат. Појавом друштвених мрежа, мој рад је добио неку другу димензију и све је кренуло узлазном путањом, а могућности за промоцију мог рада биле су све шире и обухватније, прича Лалић.
