Са својих 243 километра пруга Краљевина Србија је на тај начин ушла у малобројно друштво држава које су крајем деветнаестог века имале изграђену железницу, као најсавременији вид превоза тога доба, који је био четири пута јефтинији од традиционалних начина транспорта.
Након прве изграђене пруге у свету 1825. године у Великој Британији, на релацији Стоктон – Дарлингтон, даље су се градиле у Француској (22 километра, 1828. године), САД (1828.), Немачкој (1835.), Белгији (1836.), Аустрији (1837.), Русији (1838.), Италији и Холандији (1839.), Швајцарској и Данској (1845.).
Непуне две деценије раније појавила се идеја о првој прузи у Србији, када је француски инжењер Кис урадио прво трасирање пруге од Београда до Алексинца и предложио да се будућа пруга гради од страног капитала. Српска влада је прихватила предлог и започела преговоре са заинтересованим компанијама.
Станица Ћуприја 1889-1890.год. 
Станица Младеновац, око 1890.год.
Турска је желела да будућа траса пруге заобиђе Србије, док је Аустро – Угарска понудила помоћ у посредовању код Турске и тражењу финансијера за прву пругу у Србији.
Колико се придавао значај градњи прве железничке пруге у тадашњој Кнежевини Србији сведочи и говор кнеза Милана на седници Скупштине у Крагујевцу 1873. године: „Ми сви осећамо да је ово једно од животних питања за нашу отаџбину и сви увиђамо да се оно мора што скорије привести к решавању“.
На Скупштини Кнежевине Србије 15. марта 1875. године донет је указ којим се доноси одлука да ће се изградити железница од Београда до Алексинца и то долином Топчидера, Кубуршнице, Јасенице и Мораве, те преко Јагодине, Ћуприје, Параћина и Делиграда до Алексинца. Уследио је рат Србије са Турском (1876.) и Турске са Русијом (1877.), па се питање железничког саобраћаја привремено одложило.
На Берлинском конгресу 1878. усвојена је Конвенција између Србије и Аустро – Угарске. Овом Конвенцијом Србија се обавезала да ће изградити пругу, а Аустро – Угарска да ће повезати своју железничку мрежу са новом српском пругом. Дат је и рок за изградњу и повезивање две железничке мреже – 15. јун 1880. године, а повезивање је требало да буде остварено мостом на Сави.
Србија је фебруара 1881. године потписала Конвенцију са друштвом Федерална унија из Париза за градњу пруге Београд- Ниш и даље до Врања. Јуна исте године кнез Милан три пута је сребрним будаком ударио у земљу у близини данашње петље „Мостар“ у Београду, чиме је и започела градња прве српске железнице.
Почетком 1882. године Генерална унија је пала под стечај, због чега су радови заустављени. Решење је ипак убрзо пронађено укључењем новог друштва – „Народни контоар за есконт“, које је преузело обавезе Генералне уније што је довело до наставка радова. Упоредо са радовима на новој прузи, велика пажња поклањала се школовању железничара, прво у Србији, а потом и усавршавању највише у Белгији, али и у Италији, Аустро- Угарској и Чешкој.
Коначно је пруга била завршена и први свечани воз кренуо је из Београда 4. септембра 1884. године по новом календару према Нишу. Претходно је у 8.00 сати одржaна Божија служба на Железничкој станици. Било је присутно у две композиције око 200 гостију, осим домаћина и странаца из Пеште, Беча и Париза који су били смештени у првом возу. Обе композиције су имале по девет вагона, а испраћене су уз топовске салве и повике окупљених грађана. Током проласка кроз станице хроничари су забележили да су композиције свуде дочекиване са одушевљењем,уз песму, прангије и музику. На станици у Лапову гостима је понуђен ручак, а композиције су стигле у Ниш у 17,25 часова. У 20 часова одржан је банкет, да би сутрадан у 5,30 часова воз са путницима кренуо назад за Београд.
Интересантно да првим свечаним возом за Ниш није отпутовао и краљ Милан, који је три дана раније отпутовао за Беч преко новог моста на Сави.
Прва редовна композиција кренула је по новом календару ујутро 15. септембтра 1884. године из Београда и после 21 станице на којима се воз заустављао и пређена 243,5 киломатара стигла у Ниш. Путовање је трајало 8,15 часова, а локомотива је на шест успутних места узимала воду.
Ниш, особље жел. ложионице, 1889.г.
Само три године по изградњи прве пруге у тадашњој Србији набављене се две серије локомотива из Немачке и Француске, које су омогућиле вучу возова Оријент експреса, тако да се Србија и на овај начин укључила у савремене железничке токове.
Све до 03. јуна 1889. године управу над српском железницом имало је француско акционарско друштво, да би од тог дана она прешла у државне руке. Тада су Српске државне железнице имале 21 локомотиву, 127 путничких и чак 702 теретна вагона, а мрежа пруга за пет година је нарасла више него двоструко – 532 километра пруге.
Возови су саобраћали и на пругама Лапово – Крагујевац, Смедерево – Велика Плана, Ниш – Ристовац – граница са Турском, Ниш – граница са Бугарском, као и на прузи Београд – Савски мост и даље према Аустро- Угарској.
До 1914. године у Србији је изграђено 700 километара пруге нормалног колосека и 600 километара пруге узаног колосека.
Станица Лапово, око 1897.г. -разгледница 
Особље станице Јагодина, око 1898.год.